Detinjstvo.... život.... drugarstvo.... rastanci....

Detinjstvo.... život.... drugarstvo.... rastanci....

Nekako sam, tokom godina i iz svog iskustva kao deteta i kao roditelja, zaključila da nema šanse da uradite pravu stvar za svoju decu. Koliko god se trudili da postupate ispravno, da im pružite ono što je vama falilo, da se uzdržavate od onoga što vam je smetalo kod vaših roditelja - deca će uvek u vama pronaći krivca za sve što im u životu krene naopako.

Ja sam rasla u naizgled srećnoj porodici, nikada mi nije falilo ni ljubavi, ni pažnje, ni novca. Obožavala sam činjenicu da u porodičnoj kući, na Zelenom brdu, ne živimo samo mama, tata, brat i ja, već su u prizemlju živeli tatini roditelji i tatina (9 godina starija od mene) sestričina Taca, koja je bila moj idol. Njena mama, moja tejka, živela je u Italiji i nas dve smo uvek imale najlepšu garderobu, obuću, igračke i slatkiše. Svaki tejkin dolazak u Beograd bio je mali praznik. Deda je bio po malo strog, ali nam je uvek davao "banku" da ga češljamo ili da mu češkamo leđa. Baba je bila pravi zmaj! Baš smo skoro pričale kako nam nije jasno kako je postizala sve što je postizala. Bila je vrlo prisutna u našim životima, učila nas svemu (da kuvamo, da šijemo, da vezemo, da heklamo, da igramo karte...) - a pored toga, kuća je uvek bila čista, ručak je uvek bio kao naši današnji praznični ručkovi, niko nije imao lepše ruže i lepšu baštu od nas. A još je uz sve navedeno stizala da šije košulje sa karnerima, suknje sa volanima i sve što nam je padalo na pamet, a i da pomaže dedi u izradi četki i da odradi ponekad smenu u dedinoj četkarskoj radnji na Bajlonijevoj pijaci. Deda je uvek bio privatnik, a to je u ono - Titovo vreme - bilo nekako marginalno. Kako su mamini roditelji bili partizani iz Užičkog kraja - imala sam privilegiju da mi ispod ikone Svetog Nikole stoji Titova gipsana bista - koju je mama sa obožavanjem svakodnevno čistila. A ja sam volela i Tita i Boga podjednako i podjednako ih se plašila.

Moj tata je radio kao instruktor i uvek je bio veseo. Kada sada pogledam unazad shvatam da nema tog muškarca koji neće biti veseo kada ceo dan radi sa devojkama od 18 do 23, 24 godine, a onda dodje u sređenu kuću u kojoj ga čeka prelepa žena, umiljata deca i mama i tata :) Instruktorska plata je bila više nego dovoljna da nas izdržava, pa mama nije radila - što zbog promašenog izbora fakulteta,što zbog tatine ljubomore. Mama je bila, a i sada je, prava lepotica, Visoka, zgodna, ogromnih čokoladnih očiju i širokog, toplog osmeha kroz koji se video njen kao zub veliki razmak između gornjih "jedinica". Studirala je veterinu i bila najbolji apsolvent u svojoj generaciji, ali je ubrzo nakon mog rođenja shvatila da ona nema želudac ni srce za rad sa bolesnim i povređenim životinjama. Kasnije u životu je znalo da nam se dešava da ja moram da odradim praktično ono što mi ona teoretski objasni, kako bi pomogla nekom od naših brojnih ljubimaca. Ona bi mi u najboljem slučaju pomagala držeći ih, ali bi glavu uvek okretala na drugu stranu :) I tako je moja mama bila domaćica i arhitip majke. Uvek smo bili čisti, siti, imali smo pomoć oko svega što smo trebali da naučimo. Kuća je svakoga dana mirisala na čist opeglan veš i neke kolače. Sve se uvek caklilo, pa čak i svake cipele u cipelarniku.

Ta naša kuća zaista je u mom sećanju uvek bila ispunjena smehom, živošću i toplinom.

Naša ulica je bila nalik na neko malo selo. Svako je svakoga poznavao, komšije su svraćale na kafu bez najave, dočekivali zajedno Nove Godine, pravili iznenadne zajedničke večere... družili su se i deca i odrasli. A mi, deca iz ulice, bili smo zajedno od jutra do mraka. Igrali smo se u dvorištima, vozili bicikle, jeli trešnje direktno sa drveta, krali kajsije nervoznoj baki sa kraja ulice, skupljali puževe posle kiše, pravili skloništa za mačiće nađene u kontejneru ili se, zimi, spuštali sankama niz jedan od dva sokaka koja su se spuštala od naše ulice ka tadašnjem Bulevaru Revolucije, pravili u svakom dvorištu bar po jednog sneška, grudvali se - a uveče pili topli kakao kod nekoga od nas. Kada bi se neko u igri povredio - vodili smo ga u najbližu kuću, u kojoj roditelji nisu bili na poslu, da mu se rana očisti.

U tom bezbrižnom i veselom periodu najbolja drugarica mi je bila Ivana. Rođena u znaku škorpije, samo tri meseca pre mene u kući tačno preko puta moje. Punačka, odvažna, kratke smeđe kose obično vezane u 2 kikice bila sušta suprotnost meni. Ja sam bila mršavica, nežna kao leptirić, imala sam dugu plavu kosu i mrzela sam da se prljam.

Naše mame su kao i mi bile dva suprotna sveta. Njena mama Rosa je radila kao frizer u muškom salonu, niska i plava, uvek našminkana i brza. Kod teta Rose nije postajla mogućnost da ti se neko jelo ne sviđa ili da ti se ne spava kada je vreme za spavanje, a Bože sačuvaj da od igre ne možes da otrčiš do prodavnice. Godinama kasnije pubertet bi prestajao da postoji zbog jednog njenog strogog pogleda, a ako bi se hirovitost kojim slučajem osmelila da ne iščezne znala je jako da počupa zuluf - tako da su moje Ika i njena starija sestra Suza, prošle period puberteta mnogo lakše i mirnije od mene. Kod moje mame se ništa nije moralo, uvek je bila na raspolaganju, nikada nas nije tukla niti kažnjavala. Ivana je od svoje mame izmamljivala poljupce u čelo praveći se da ima temperaturu, a ja od moje nisam mogla da se odbanim ni kada sam htela. Ipak tetka Rosa bi uveče kada deca spavaju znala da se zavuče u njihovu sobu i da ih mazi po kosi, ljubi u ručice i prica sve nežnosti koje je mislila da ne treba da priča kada su budne - nismo to saznale dok nismo bile već previše velike. Nadimak joj je, među nama, bio i ostao "Hasanaginica". Moja mama je, nasuprot teta Rosi, kada moj mladji brat Miša i ja zaspimo, svu pažnju poklanjala tati - tata je bio jako zahtevan kada je njena pažnja u pitanju. Ivanin tata Ročko je godinama radio u Rusiji, a i kada se vratio radio je po ceo dan - jer je posle državnog posla sređivao salon koji su on i teta Rosa otvorili kod Cvetkove pijace. Treba da kažem da su se moj i Ivanin tata poznavali od kasnog detinjstva, bili približnih godina i bili su dobre komšije, ali nikada nisam imala osećaj da su i drugari.

Ika i ja smo istog dana vakcinisane, istog dana testirane za školu i krenule zajedno u isto I5 odeljenje tadašnje škole "Bratstvo i jedinstvo". Ne znam zašto, ali ja sam odmah postala učiteljicina miljenica, a Ivana neko koga će da poredi sa mnom za primer kako ne treba. Verujem da je razlog tome bila scena koja se dogodila prvog ili drugog dana škole. Cureo mi je nos i nisam mogla da pronađem maramicu, pa sam zamolila učiteljicu da ustanem i kada je odobrila - ja sam umesto u kupatilo otišla do Ikinog stola i zamolila je da mi da maramicu. Obrisala sam nos i vratila joj izgužvani papir koji je ona uredno složila i stavila u džep, rekavši mi da se vratim na mesto i da će mi čuvati maramicu za posle. Naša učiteljica nas je zapanjeno posmatrala i ne znam zbog čega je iz te priče izabrala mene, slabiju, za svoju miljenicu - znam da bi meni bila draža devojčica koja drugarici čuva korišćenu maramicu.
Elem, te prve 4 godine osnovne škole naš prvi pedagog nas je veoma nepedagoški i sistematično razdvajao, postavljajući svakoga dana po još jedno zrnce razdora izmedju nas. Sve smo se češće svađale i sve češće na veliki odmor išle sa nekim drugim.

Ipak...
Svake jeseni tih naših prvih godina škole počinjale su jake košave. Kako smo od škole do kuće išle uz brdo vrhom Ustaničke ulice, a kako sam ja bila malena i tanana, vetar me je neizbežno nosio nazad niz brdo. Uvek sam znala da će, ako duva košava, Ika da me čeka na izlazu iz škole, pa makar bile smrtno posvađane tog dana. Ako smo bile toliko posvađane da nismo govorile, stajala bi napućenih usta na velikim vratima i samo krenula ispred mene, osvrćući se svaki čas da bi proverila pratim li je. Na ulici bi mi samo podmetnula svoj ranac da se uhvatim za njega i idem iza nje dok me je "vukla" kroz udare vetra sve do kuće. Kada bi stigle do naših kuća još jednom bi se okrenula da me pogleda i lagano nestala u svom dvorištu. Zato valjda i volim košavu ovoliko sve do danas. Jer košava je bila moj siguran znak da ne idem kući sama i svaki put potvrda da je ljubav jača od besa.
Naravno, da ne steknete pogrešan utisak, do popodneva su sve svađe bile zaboravljane i nekako bi došle na vrata jedna drugoj sa novom idejom za igru ili nestašluk.

Ujutru bi u školi naša divna učiteljica ponovo pronalazila način da nas zavadi i tako u krug.

U petom razredu, kako je moj brat kretao u prvi razred, a moja učiteljica insistirala da ide kod nje, mama je smislila pakleni plan da nas oboje upiše u drugu školu. I tako sam ja ispisana iz "Bratstva i jedinstva" i razdvojena školski od moje najbolje drugarice.

Onda je nastupio jedan mirni period gde smo jedva čekale da dođemo iz škola i da pričamo o svemu što se dešavalo. Ali život je išao dalje i postajali su nam bliži neki drugi ljudi.

Kada smo se upisivale u srednju školu, ja sam odmah prošla prijemni, a Ivana je imala mali problem sa matematikom na prijemu u frizersku, pa smo smislile da bi odlično bilo da ja to odradim umesto nje. Tri puta mi je rekla da ni slučajno ne uradim sve zadatke, već samo dovoljno da prođe, a ja sam se kao i obično zanela matematikom i ne samo što sam njoj uradila sve zadatke, već sam pomagala i drugima, pa su me uhvatili i iako sam ja prošla nekažnjeno, Ivani je za tu godinu zabranjen upis u srednju školu. Pauzirala je i rešila da radi i da se sama školuje. Sve u svemu - verujte mi na reč - bila je daleko bolje i šire obrazovana od mnogih ljudi sa fakultetima, ali ja sama sebi nikada nisam mogla da oprostim što je zbog mene ostala bez diplome srednje škole.

Kada je krenuo period zaljubljivanja, Ivana je uvek bila tajanstvena i odmerena, ali je obožavala da sluša moja detaljna prepričavanja pogleda, slučajnih dodira i isčekivanja. Tako je zauvek ostalo - ja pričam - ona sluša i analizira. Ja sam slušala o njenim drugim problemima i isto pažljivo kao i ona analizirala, ali sam zauvek ostala uskraćena za neku sočnu ljubavnu dramu - ona to jednostavno nije delila. Uvek sam mislila da će joj se jednog dana ljubav desiti kao udar groma i da neće moći da sakrije posledice.

Posle srednje škole, moji roditelji su se razveli. Mama je zaključila da je odradila svoju misliju, da ne mora više da trpi prevare i ljubomoru i da sada može ponovo da bude nesputana i slobodna i da počne da gradi život kakav je želela. Odselila se sa Mišom na Kipar. Ja sam ostala sa tatom, pa odlazila kod njih, pa se vraćala tati, pa opet i opet - i tako sam ostala bez fakulteta. Bilo kako bilo, kada god bih se vratila u Beograd, znala sam gde je Ika. Tata je posle par godina prodao kuću i meni je bilo previše bolno čak i da se približim Zelenom brdu. Malo po malo, gubile smo kontakt.

Otišla sam u Moskvu gde sam dobila prvi ozbiljan posao i u Moskvi zatrudnela u svojoj 22. godini. Nije bilo planirano, nije bilo sa pravom osobom, nije bilo nešto iz čega sam mogla da se izvučem bez posledica - ali dogodilo se, i hvala Bogu na tome.

Ruski lekari su mi preporučili da zapisujem svoje snove čim otvorim oči i verovali ili ne, ali skoro svaku noć sam sanjala Ivanu, koja mi je u tom trenutku bila tako daleka i otuđena.

Na leto sam se preselila za Beograd, jer nisam mogla da zamislim da rodim dete bez cele familije na okupu. Udala sam se 24 dana pred porođaj i Ivana je došla da mi napravi svadbenu frizuru. Bila mi je na venčanju, ali ne na svadbi (uopšte ne znam zašto). Njena Suza je uhvatila bidermajer, a dan posle Ivaninog rođendana svet je ugledala moja prelepa starija ćerka Sara - moja mala škorpijica!

Sledeće godine smo se odselile za Crnu Goru i Ivanu smo viđale ponekad kada dođemo u Beograd. Moja mladja lepotica Maša se rodila u novom milenijumu, u Kotoru i nije imala nikakvog dodira sa mojom prošlošću. Tri godine posle toga smo se vratili u Beograd, a 2 godine kasnije se rasturio moj oduvek prazan brak.

Menjala sam države, gradove, stanove, poslove, struke, prijatelje...

Kroz sve to Ika je prolazila sporadično, uglavnom uz opširne priče kada odem na šišanje.

Kada sam se zaljubila u Milana i rešila da se preselim u Čačak, bila je jedna od retkih koji su me podržali .

Posle godinu dana vratile smo se u svoj novi stan u Mirijevu i ponovo sam geografski bila blizu svog starog života. I Ivana je ponovo počela sve više da učestvuje u njemu. Tešila me je u svim usponima i padovima mog novog pokušaja da uhvatim sreću sa Milanom. Ona je uvek bila optimistična i sigurna da će to uspeti ovog puta.

2010. na proleće u želji da pobegnem iz svog malog stana, iznajmila sam kuću roditelja jedne drugarice u mojoj staroj ulici.
To je bio trenutak u kom smo se ponovo pronašle i spojile svoje živote - ubeđene da je to ovoga puta zauvek. Opet smo sve zajedno radile. Sređivale dvorišta, kitile jelke, spremale kolače, išle u bioskope sa decom, rešavale probleme, kupovale jedna drugoj dnevne nabavke... Sećam se statusa na facebook-u koji smo obe u isto vreme podelile: "Obećaj mi da ćemo se družiti i kada budemo babe".
Učila sam je da štrika i šije, a ona mene da šišam i gledam u karte. Smejale smo se glupostima i uvek smišljale još novih.

Ne znam šta je naše ponovno zbližavanje njoj donelo ali ja sam opet bila jaka jer sam opet imala nekog ko je išao ispred mene kroz košavu života.

Vratiću se sada na početak priče i moju tezu da nikada ništa kao roditelj ne možes uraditi ispravno. I ja i Ivana smo postale miks naših majki i zapravo veoma slične. Kada su je moja deca konačno upoznala bila su šokirana sličnošću u našim stavovima, ponašanju, razmišljanjima u tim, srednjim tridesetim, godinama.
Moja su deca čim su prestale da budu bebe mamile poljupce od mene praveći se da imaju temperaturu kao Ika, ali zato nikada nisu ništa morale kao ni ja. Sedela sam kod kuće i bila na raspolaganju kao moja mama, ali sam od kuće i radila kao Ikina mama. Ivana nije imala decu, ali je obožavala decu svoga brata od tetke i vodila se otprilike istim rezonima i emocijama. Ne verujem da bi išta drugačije radila ni da je imala svoju decu.

A i njoj i meni su mame i tate bile krive za po neki neuspeh. I meni i njoj bili su krivi što nas nisu pustili da više uradimo same. A da li je to baš bilo tako? Rezultat je bio isti. Svaka od nas je bila neostvarena na nekom polju - ja poslovno, ona porodično i obe smo imale iste krivce za svoje neuspehe. I bile smo rešene da jedna drugoj pomognemo u dostizanju svih životnih ciljeva i želja.

Da dovršim ovu priču, jer ako ne napišem još par redova osećaću se kao da sam Vas prevarila prećutavši Vam.

Da BILE smo slične, jer Ivana je nažalost umrla sa 37 godina, iznenada, jedne ledene januarske noći, tri dana posle mog rodjendana. Sedele smo celo veče, pile kafe, jele proju, gledale u šolje i karte jedna drugoj i smejale se kao mala deca. Oko 3 ujutru sam je ispratila kući da odgleda Đokovića na Australian Openu i pratila sam je kroz debeli sneg do moje kapije, na kojoj smo još celih 10 minuta imale šta da kažemo jedna drugoj, cvokoćuči, jer smo se - eto opet pronašle i približile - posle mog dvadesetogodišnjeg smucanja po svetu. 

U 7 ujutru me je probudio telefon i nisam mogla da shvatim o čemu naša zajednička drugarica i komšinica Mica priča! Na brzinu sam se obukla i kao kroz san otrčala kroz belu ulicu do Ivanine kuće. Ležala je na krevetu, ozbiljna i bleda, a njena "Hasanaginica" je klečala iznad nje ljubeći je i grejući joj već ukočene prste, plačući i moleći je da ustane. Sve je bilo gotovo. 

Kažu srce. Ma kakvo bre srce?! Nisam znala nikog srčanijeg i jačeg od nje! Ali srce ili nešto drugo - nije ni bitno - moja najbolja drugarica iz detinjstva ležala je nema, zatvorenih očiju i modrih usana. Njena uvek čista i sjajna kosa bila je ulepljena i umršena. Morale smo da je sredimo pre nego što zauvek ode iz svoje kuće prvi i poslednji put.

Moram da mislim da se samo preselila na neko bolje mesto gde nekog drugog štiti u oluji.

Moram da mislim da odozgo gleda na nas i da vidi više i dalje nego mi.

Moram da mislim da je i sada uvek tu da mi pozajmi maramicu kad plačem ili se prehladim.

Moram da mislim da odlazak odavde nije kraj već početak najluđe avanture.

Moram da mislim da je otišla tamo gde su je sve stvari koje ovde nije završila već odrađene čekale.

Moram da mislim da je sada potpuno srećna!

Nema dana da ne mislim na nju, ali je prećutkujem, da ne zaplačem. Gledam je na slici, na najvišoj polici, u dnevnoj sobi moje i Milanove kuće i mislima je često pitam za savet. Na groblje sam odavno prestala da idem, jer znam da je nema tamo, da je previše živa za kamen i hladnu zemlju. Mislim na nju kad šišam pse, kad spremam neko novo jelo ili pečem njenu omiljenu projaru. Mislim na nju kada god mi se nešto važno desi. Mislim na nju uvek kada duva vetar, bilo koji vetar. Mislim stalno, jer ako prestanem, osećaću se kao da sam je ostavila samu da ide uz Ustanicku po najgoroj košavi.